O beogradskom Masonu baronu fon Zabartu - iz knjige Branka Rogošića "Knez Mihailo i Masoni"
Kao ilustraciju istraživanja o navodnom masonstvu Kneza Mihaila Obrenovića ovde prikazujemo deo jednog poglavlja iz knjige "Knez Mihailo i Masoni" u kome se opisuje jedan zanimljiv segment iz života barona Ludviga fon Zabarta, revolucionara, špijuna, kockara, novinara i kancelara u pruskoj ambasadi u Beogradu. Zabart je bio Mason koji se priključio beogradskoj loži ALI KOČ, i u saradnji sa svrgnutim knezom Aleksandrom Karađorđevićem radio na propagandi protiv Obrenovića. U tu svrhu napisao je i jednu brošuru koja se distribuirala po Austriji i Mađarskoj, što je utvrđeno na suđenju knezu Karađorđeviću. Njegova burna biografija, idealna za scenario nekog avanturističkog filma, do danas je bila sasvim nepoznata srpskoj javnosti.
NAPOMENA: Rogošićevi tekstovi su zbog obilja fusnota, ilustracija i objavljenih dokumenata veoma nepogodni za predstavljanje na internetu i mnogo bolje "funkcionišu" u formi knjige. Fusnote su date u uglastoj zagradi [1] i objavljene na kraju ovog teksta.
5.6. Londonska agencija za nalaženje bogatih udavača, megalomanski planovi sa fabrikom šibica i menice bez pokrića
Informacija sa suđenja da je Zabart izvršio samoubistvo, imajući u vidu da se radi o jednom baronu, ukazivala je na mogućnost da se još neki podatak o članu beogradske lože može "iskopati" iz požutelih stranica austrijske i nemačke štampe od pre 150 godina. I stvarno, na osnovu pronađenih informacija bićemo u mogućnosti da rekonstruišemo Zabartov život, rad i sudbinu na sasvim zadovoljavajući način, a pogotovo imajući u vidu da je ovo prvo upoznavanje domaće javnosti sa imenom i delom ovog beogradskog masona.
Zabart je bio kontraverzan i ekstravagantan i na privatnom planu, pa se čak i oženio na jedan krajnje, za ono vreme (a i ovo današnje) neobičan način. Zanimljiva okolnost Zabartove ženidbe izazvala je pažnju svetskih medija. Krajem 50-ih godina 19. veka u Londonu je osnovana prva agencija za sklapanje internacionalnih brakova "John Schwarz & co. Dalston, London", koju su vodili supružnici Džon (John - Johann) i Frederika Švarc (Frederica Schwarz). Agencija se bavila spajanjem usamljenih aristokrata, i u tom inovativnom poslu imala je velikog uspeha. Posebna pogodnost je bila što se ništa nije plaćalo unapred, već su mladoženje tek nakon medenog meseca izražavale svoju "zahvalnost" (naravno, u novcu) Švarcovima. 1859. obratio im se i 37-godišnji neženja Zabart, i ubrzo mu je nađena odgovarajuća "prilika" - Bečlijka Paulina fon Timoni (1838-1915), ćerka penzionisanog generalnog konzula u Rumuniji, Kazimira von Timonija [1]. Engleske, američke i nemačke novine, u tekstovima posvećenim agenciji "Schwarz", objavljuju i Zabartovo pismo zahvalnosti, koje je 7. decembra 1859. poslao iz Beograda: "Odgovaram na Vaše poštovano pismo i obaveštavam Vas da sam se pre nekoliko nedelja venčao sa gospođicom fon Timoni. Moja supruga je divna osoba, na čemu sam vam veoma zahvalan. Čim dobijem njen miraz, izraziću Vam svoju zahvalnost na još značajniji način. Sa najvećim uvažavanjem, Vaš odani Zabart" [2]. Novine navode da je Zabart (Louis B. Sabarth) kancelar u Pruskom konzulatu u Beogradu i nosilac turskog ordena Medžidije (pogledajte Prilog 6. na kraju knjige).
Zanimljivo je da je posredstvom ove agencije svoju životnu saputnicu (izvesnu gospođicu Šarlotu Dante iz Trsta) našao još jedan Beograđanin, inženjer i arhitekta Jovan Frencl [3] (Johann Frenzl), gotovo sigurno po Zabartovoj preporuci. Pruski baron je verovatno došao na ideju da svoje hronične finansijske probleme reši brakom sa bogatom udavačom. Inače, Zabart je u najvišim bečkim krugovima bio poznat po višegodišnjoj vezi sa jednom udatom starijom aristokratkinjom. Verovatno se, uprkos neobičnom početku, ipak rodila ljubav između Ludviga i Pauline, koja je uskoro krunisana sa dvoje dece. Paulina je nadživela svog supruga za punih 47 godina, i ostala mu je verna do poslednjeg dana. Život je proživela kao udovica, a u čitulji je naznačeno da je baronica Zabart udovica pruskog kancelara.
Bračni par se preselio u Beč, gde je Zabart pisao za nekoliko tamošnjih novina i živeo na visokoj nozi. Sledeće podatke o ovom beogradskom masonu nalazimo u brojnim novinama koje su 1866-1867 objavile vest da Zabart osniva internacionalnu kompaniju za proizvodnju šibica i zapaljivih materija. Ostaće nepoznato da li je ova megalomanska i hazarderska ideja (a Zabart je bio poznat kao ljubitelj kocke) predstavljala iskrenu želju da se oproba u ozbiljnom biznisu, ili je to bio plan da se na brz način "zaradi" veliki novac putem pronevera i poslovnih mahinacija, mada se ova druga varijanta, na osnovu raspoloživih podataka, čini mnogo verovatnijom. Atipičnu oblast poslovne aktivnosti (proizvodnja zapaljivih materija) Zabart je verovatno odabrao jer je posredstvom rođenog brata svog tasta - Franca fon Timonija, stupio u kontakt sa fabrikantima koji su proizvodili šibice. Franc se dugi niz godina bavio ovim unosnim poslom na teritoriji Rumunije, Bugarske i Turske, pa je sigurno imao odlične kontakte ne samo u Austriji, već i na istoku. Bečke novine su opisivale Zabarta kao "veoma uspešnog i ubedljivog u prezentiranju poslovnih ideja", pa mu je pošlo za rukom da za svoj projekat (izvoz na istok i u prekookeanske zemlje) zainteresuje jednog fabrikanta i vlasnika rotacionih mašina za proizvodnju šibica, jednog ozbiljnog bečkog finansijera, kao i još nekoliko "ozbiljnih igrača". Kako bi privukao još više investitora, Zabart preko svojih dugogodišnjih veza u štampanim medijima "protura" priču o osnivanju kompanije, koju objavljuje nekoliko tiražnih bečkih novina (donosimo kombinovani tekst, pogledajte Prilog 7.) [4]:
"U Beču se osniva export-import kompanija za proizvodnju zapaljivih materija i rekvizita (Zündrequisiten), sa ciljem njihove prodaje u prekookeanskim zemljama, i posebno u istočnoj Aziji. Pored ove osnovne delatnosti, kompanija će se baviti izvozom austrijskih prirodnih i industrijskih proizvoda, kao i uvozom azijskih proizvoda koji su deficitarni i traženi u Austriji. U planu je izgradnja fabrika u zemlji i inostranstvu, kao i špedicionih skladišta u Trstu i drugim austrijskim lukama, kako bi proizvodi bili brzo isporučivani do krajnjih destinacija u prekookeanskim zemljama. Osnivači kompanije su gospoda L. Zabart (Sabarth) - generalni direktor, Jozef Vrana (Alexander Joseph Wrana), konstruktor inovativne patentirane rotacione mašine za masovnu proizvodnju šibica - tehnički direktor, kao i fabrikant Vilhelm Kirhrat (Wilhelm Kirchrath) - predsednik glavnog odbora. Nakon 12 godina od osnivanja, izvršiće se novi izbor rukovodećih organa ovog akcionarskog društva. Osnivački kapital je određen na 5 miliona guldena, a prva emisija akcija iznosi 1 milion, u akcijama fiksnog iznosa od po 200 guldena. Nakon upisa 1/3 osnivačkog kapitala, smatraće se da je kompanija u pravnom smislu osnovana. Osnivači imaju privilegovano pravo upisa prve trećine akcija, na drugoj trećini pravo preče kupovine imaju akcionari prve emisije, a prodaja treće trećina akcija će biti slobodna. Kao što se da videti, kompanija pored velikih ulaganja planira i sveobuhvatni robni promet na inter-kontinentalnoj teritoriji sa obezbeđenim sopstvenim transportom. Ako se osnivanje ove kompanije uspešno izvede, biće to dokaz da u Austriji postoji mnogo više likvidnog kapitala no što se misli i što govore zvanični podaci".
Dvojica glavnih finansijera i osnivača ubrzo shvataju da je reč o "sumnjivoj raboti" i povlače se iz posla, što javno obznanjuju u novinama. O daljoj sudbini ove poslovne avanture nalazimo podatke u vestima u "Die Debatte" [5], koji u skraćenoj verziji prenose tekst iz "Neues Wiener Tagblatt" (koji nisam uspeo da pronađem - prim. B.R.) o pokretanju krivičnog postupka protiv Ludviga Zabarta, na osnovu prijave 80 prevarenih investitora: "Protiv barona Ludviga Zabarta, direktora osnivačkog odbora "Austro-transatlantische Zündwaren Export Kompagnie", je pred ovdašnjim opštinskim sudom pokrenuta krivična istraga. Njega je optužilo 80-oro ljudi jer je nastupajući u ime kompanije proneverio njihove uloge. Zabart je 4 godine bio pruski kancelar u Bukureštu, odakle je pobegao jer je napravio ozbiljan dug. Od tada živi u Beču. Prvobitno, ovu kompaniju su trebali trebale da finansiraju renomirane bečke firme, ali je taj Zabartov plan propao. Tada je stupio u kontakt sa izvesnim pripadnicima poljskog plemstva koji su prihvatili njegove poslovne ideje, pa je shodno tome sedište firme prebacio u Krakov".
Koristeći ponovo svoje veze u medijima, Zabart odmah sutradan objavljuje demanti [6] u "Die Debatte" sledeće sadržine: "Juče je "Neues Wiener Tagblatt (Tages-Ausgabe)" objavio vest u kojoj se pominje moja ličnost, a koja je gotovo u celosti neistinita. Kaže se da sam proneverio depozite 80 ljudi. Oni su želeli, da preko advokata Dr Kolera (Köhler) provere dokumentaciju, što im je i dozvoljeno, te su sasvim zadovoljni mojim objašnjenjima, pa izjavljuju da nemaju nikakvih potraživanja ni prema meni, ni prema firmi i osnivačkom odboru čiji sam predsednik. Osim toga, nikada nisam bio kancelar u pruskom konzulatu u Bukureštu, pa je neistina i da sam tamo izvršio nekakvu proneveru. Treće, netačno je da sam zaposlen kao državni (režimski) novinar, jer kad je neko zaposlen, on prima i platu - a ja je nikad nisam primao od nekih državnih novina. Takođe, netačno je da sam se skoro doselio u Beč, jer u Beču sam tokom dužeg vremena imao svoj stan".
Pošto ni varijanta sa poljskim plemićima nije urodila plodom, uporni Zabart se odlučuje da u novinama objavi javni poziv za upis akcija, kako bi prikupio sredstva za osnivanje firme (ili svoje lične potrebe). Tokom nekoliko dana u bečkim novinama izlazi oglas [7] (vidi sliku) u kome poziva investitore na preliminarni upis akcija (pretplata), sa naznakom da se akcije mogu upisati u Beču i Pešti. Treba primetiti da se kao članovi osnivačkog odbora sada pominju sasvim treća lica (Josef Pollak, Johann Garber senior, H. Back, Johann Klinglhuber senior i Ludwig B. Sabarth). Na Zabartovu žalost, priča o njegovim poslovnim mahinacijama se proširila Bečom, pa je broj lakovernih sve manji, te i ovaj pokušaj osnivanja kompanije propada.
I kao većina ostrašćenih kockara, Zabart ne uviđa da je đavo odneo šalu, već nastavlja da srlja i tone sve dublje. Sredinom 1867. počinje da izdaje menice bez pokrića na velike iznose. Pošto je njegova poslovna reputacija urušena, da stvar bude gora, u prevare uvlači i svoju suprugu (čije poreklo koliko-toliko garantuje za povraćaj novca), pa više menica izdaju zajedno, gde se Paulina pojavljuje kao trasant ili avalista. Zabartovi nemaju novca i, logično, remitenti (menični poverioci) uskoro pokreću postupak protesta menica pred privrednim sudom u Beču, što dan za danom objavljuju bečke novine: "Pred privrednim sudom u Beču pokrenut je postupak protesta menica koje su izdavali baron i baronica Zabart (Ludwig Baron Sabarth und Pauline Baronin Sabarth), sa trenutno nepoznatim boravištem i poslednjim prijavljenim prebivalištem u Beču, na adresi Augustinergasse Nr.2". Reč je o više menica izdatih tokom 1867. godine, na oko 10.000 guldena sa 6% procentnom kamatom i kratkim rokom plaćanja [8]. Zabart počinje da se krije i menja adrese, a supruga mu se seli iz Beča. Sve je manje ljudi od kojih može da pozajmi novac, i situacija postaje više nego kritična. Da sve bude još crnje, tu je i pomenuti krivični postupak, ali i još jedan u kome se pominje baron Zabart i njegove nenaplative menice. U procesu protiv izvesnog prevaranta, 43-godišnjeg Fukslera (Konrad Fuchsler), pominje se Zabartovo ime. Ovaj nekadašnji bavarski oficir i carinik, a kasnije vlasnik knjigodstvene agencije, je izvesnom Šubertu (Joseph Schubert) platio robu vrednu 4000 guldena sa četiri menice (od po 1000 Fl.) bez pokrića, čiji je izdavalac bio Ludvig Zabart [9]. Nekadašnji član lože "Ali Koč" nema više nijednog keca u rukavu i približava se poslednji čin njegove životne drame.
__________________________
[1] Kazimir fon Timoni (Ritter Casimir von Timoni, 1796-?). Završio je u Beču prestižnu Terezijansku akademiju (Theresianische Akademie), i krenuo da gradi karijeru u diplomatiji. Od 1827. radi kao diplomata u Ukrajini, i uskoro postaje austrijski konzul u Odesi (1830-1832), a zatim u Bukureštu (1832-1849). Vitez Reda gvozdene krune, nosilac ruskog ordena Svete Ane, turskog ordena Iftihar i drugih odličja. Istorijski izvori ga opisuju kao jednog od najvrednijih i najboljih austrijskih diplomata, i to ne samo u podunavskim kneževinama. Više o njemu i njegovom radu u: Cosma, Ela - Casimir von Timoni: Şeful agenţie C.C. de la Bucureşti 1832-1849, u zborniku "Anuarul Institutului de Istorie 'G. Bariţ' din Cluj-Napoca", tom XLV, str. 295-326 (Institutul "George Bariţiu", Kluž/Bukurešt, 2006).
[2] Private and Confidental, u novinama "Every Saturday - A Journal of Choice Reading", No. 73, Vol. III, od 25.05.1867, str. 667-668; Internationales Heirats-Bureau, u novinama "Die Debatte", Nr. 134, IV Jahrgang, od 17.05.1867, str. 1-2. Tekst je originalno objavljen u londonskim novinama "Pall Mall Gazette", a na nemačkom govornom području ga je prvi preneo bečki "Zukunft" (u kome je Zabart objavljivao ranije pomenute propagandne tekstove o Karađorđevićima, pa nije nemoguće ni da je sam Zabart "proturio" ili inicirao objavljivanje članka, koji mu je mogao poslužiti kao dobra reklama za osnivanje kompanije, koje je upravo bilo u toku, i privlačenje potencijalnih investitora - prim. B.R.). Potpuni podaci o ovim izvorima dati su na kraju knjige, u popisu korišćenih izvora i građe.
[3] Jovan Frencl (negde i Frencel) je bio visoki državni činovnik Kneževine Srbije, zaposlen u Glavnoj upravi građevina (koje je od 1863. preimenovano u Ministerstvo građevine), kao arhitekta I klase. Na ovom mestu je radio do 1865. godine. Bio je i arhitekta Uprave grada Beograda i projektovao je Opštinsku bolnicu (kasnije Očna klinika u ulici Džordža Vašingtona, danas Muzej Srpskog lekarskog društva).
[4] Eine austro-asiatische Compagnie, u novinama "Das Vaterland", Nr. 257, VII Jahrgang, od 27.10.1866, str. 3; Die Austro-Asiatische Compagnie, u novinama "Wiener Zeitung", No.261 od 24.10.1866, str. 235.
[5] Gerichtshalle, Wien, 29. November (Gegen Ludwig Baron Sabarth), u novinama "Die Debatte", Nr. 329, IV Jahrgang, od 30.11.1867, str. 3 (C.Biel, Beč, 1867).
[6] Gerichtshalle, Wien, 30. November (Berichtigung), u novinama "Die Debatte", Nr. 330, IV Jahrgang, od 01.12.1867, str. 3 (C.Biel, Beč, 1867).
[7] "Fremden-Blatt (Morgen-Blatt)" Nr.155, XXI Jahrg., od 07.06.1867. (Gustav Heine, Beč, 1867), str. 18.
[8] Errinerung: Ludwig Baron Sabarth und Pauline Baronin Sabarth, u novinama "Wiener Zeitung" u dodatku "Amtsblatt zur Wiener Zeitung" Nr.294 od 13.12.1867, str. 840 (Wiener Zeitung, Beč, 1867); "Amtsblatt zur Wiener Zeitung", Nr.302, od 22.12.1867, str. 886.
[9] Gerichtshalle, Wien, 3. Februar, u novinama "Das Vaterland" No.34, IX Jahrgang, od 04.02.1868, str.3 (Rienberger, Beč, 1868); Aus dem Gerichtshaale, u novinama "Neues Fremden-Blatt" (II Beilage), Nr.34, 4. Jahrgang, od 04.02.1868, (A.Garich, Beč, 1868).